Tamara Lukšić Orlandić

Da li znate da je svaka škola obavezna da ima Tim za zaštitu od nasilja?

Mediji učestalo izveštavaju o različitim slučajevima nasilja - vršnjačkom, od strane nastavnika, a ponekad i o onom koje nastaje kad roditelji uzimaju pravo da u sred škole propisno izmlate nekog vršnjaka svog deteta, da bi zaštitili svoje čedo. Ali pitanje koje svi koji se ovom temom bave postavljaju je da li sve češće objavljivanje takvih vesti svedoči da smo sve nasilniji ili da smo spremniji da se sa nasiljem suočimo.

Nije se teško saglasiti da je najgore kada se o nasilju ćuti, kada se ignoriše ili minimizira njegova pojava.

A nasilje ima različite forme, pa tako i u školi. Od fizičkog, koje je lako prepoznati, preko teže uočljivog psihičkog (emocionalnog) i socijalnog, dobro skrivenog seksualnog, ili najnovijeg, onog koje nastaje putem elektronskih medija.

Šta dete teže podnosi i koje rane pre zacele one od – omalovažavanja vršnjaka, ogovaranja, isključivanja iz grupe zbog nekog ličnog svojstva ili modrice dobijene u tuči? O posledicama i brutalnosti svakog od ovih oblika, autentično mogu da posvedoče samo njegove žrtve.

U školama u Srbiji je od 2000. godine sprovedeno na desetine programa koji su akreditovani od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja a imali su za cilj razvijanje nenasilne komunikacije, tolerancije na različitost i zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. Najveću pažnju javnosti ima program „Škola bez nasilja“ koji realizuje Unicef u saradnji sa Ministarstvom prosvete i nauke, a u kojem učestvuje 165 osnovnih i srednjih škola širom Srbije, što predstavlja oko 8 % škola. Paralelno je i država radila na uspostavljnju pravnog okvira za zaštitu dece od nasilja u svim sredinama, pa su usvojeni Opšti i sektorski protokoli za zaštitu dece od nasilja koji su upućivali škole, centre za socijalni rad, zdravstvene ustanove na saradnju. Protokoli očigledno nisu bili dovoljno obavezujući pa je Ministarstvo prosvete 2010. godine donelo Pravilnik o protokolu postupanja u ustanovi (obrazovanja) u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje. Tako su sve škole dobile obavezu da formiraju Tim za zaštitu od nasilja (zlostavljanja i zanemarivanja) i da sa tim upoznaju učenike. Osnovna obaveza škole bila je da obezbedi da učenici, roditelji i zaposleni zajednički planiraju, osmišljavaju i sprovode preventivne aktivnosti, da neguju atmosferu saradnje i tolerancije, uvažavanja i konstruktivne komunikacije u kojoj se ne toleriše nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje.

A kada se nasilje dogodi, Pravilnik je veoma detaljno utvrdio postupanje - intervenciju u odgovoru na nasilje, kako bi se ono zaustavilo, osigurala bezbednost učesnika (onih koji trpe, čine ili svedoče), te smanjio rizik od ponavljanja. Pri tom Pravilnik je veoma detaljno i precizno naveo tri moguća nivoa nasilja, pojavne oblike na svakom od nivoa, te mere i aktivnosti koje se u svakom od slučaja treba da primene.

Povratne informacije o tome kako se ovaj Pravilnik sprovodi, da li u školi postoji tim, da li deca znaju da on postoji, ko ga čini, kako mogu da zatraže njegovu intervenciju, nismo znali dok Zaštitnik građana nije sproveo istraživanje o tome u 72 osnovne i srednje škole u Srbiji, uključivši 1257 učenika. Istraživanje je specifično po tome što su ga sproveli učenici starosti 13 do 17 godina, njih 30, koji čine Panel mladih savetnika Zaštitnika građana. Prvi put je jedan državni organ na delu sproveo participaciju dece u svom radu, smatrajući da će odgovori koji budu dobijeni biti u visokom procentu autentični, jer su deca pitala svoje vršnjake i nije bilo rizika od dobijanja poželjnih odgovora. I baš zbog toga rezultati ovog istraživanja zabrinjavaju. Jer, 88% anketiranih osnovaca izjavilo je da je imalo neposredno ili posredno iskustvo sa vršnjačkim nasiljem, a isto je izjavilo 60% srednjoškolaca.

Nije prijatno ni saznanje da je svaki 4 srednjoškolac (26%), a svaki 5 osnovac (20%) bio svedok nekog oblika nasilja nastavnika nad učenicima. Da tim o zaštiti učenika od nasilja postoji u njihovoj školi znalo je 35% srednjoškolaca i 29% osnovaca. Međutim, ko taj tim čini, pa sledstveno tome kome bi mogli da se obrate znalo je samo 2% učenika!A, znamo da je na početku svakog rešenja, informacija. Anketari članovi Panela imaće očigledno puno posla, barem u svojim školama, da pomognu da se otkloni nepoverenje i promeni prilično pesimističan stav ispitanih učenika u mogućnost nekih promena na bolje u školi koju pohađaju.

Da li, uprkos ovim tmurnim brojkama, mogu naše škole da postignu nivo „nulte tolerancije“ na nasilje? Da li je to nemoguća misija?

Na sreću ima škola koje se mogu pohvaliti time. Nedavno sam čula za primer OŠ „Đorđe Natošević“ iz Novog Sada. Direktor, zašto mu i ne reći ime, Nedeljko Đorđić, govorio je na jednom skupu posvećenom temi škole bez nasilja i ukazao na težak put koji su zaposleni, roditelji i deca zajedno prošli. Škola se nalazi u urbanom delu grada, okružena kafićima, kioscima, kladionicama, igraonicama.... Školsko dvorište je donedavno bilo stecište „loših momaka“, učenici su pokazivali sklonost ka nasilnim oblicima ponašanja, vannastavnih aktivnosti u školi gotovo da nije bilo, a saradnja sa roditeljima je bila loša.

Kolektiv je zaključio da je važno da svaki učenik pronađe vannastavnu aktivnost za sebe. U školi su, u saradnji sa klubovima, otvorili besplatne škole sportova, organizovali turnire, tribine o navijanju, manifestaciju „Škola za prave đake“ (edukacija o pravilnom držanju kičme).... Intenzivirali su sekcije iz gotovo svih predmeta, formirali hor, orkestar, školu stripa..... Organizovali su predavanja o zdravlju, vaspitanju, sajber nasilju... Napori uloženi da se ove aktivnosti sprovedu povezali su učenike, roditelje i nastavnike, a sve to zajedno uticalo je na rezultate rada u školi, formirana je bolja klima za učenje i razvoj. Dakle, to je prevencija, kojom su škole dužne da se bave svakodnevno.

Da bi rezultati bili poželjni potrebno je da svi delovi sistema budu odgovorni za obavljanje svojih uloga. Takođe i porodica treba sa svoje strane da doprinosi razvoju samostalnosti i samopoštovanja deteta. Povezanost sistema nužan je preduslov uspešnosti eliminisanja nasilja jer se nasilje preliva iz porodice u školu, iz škole na ulice, stadione, mada su putanje kretanja nasilja najčešće isprepletane, a ne jednoznačne. Nasilje u jednoj sferi otežava odupiranje nasilju u drugoj sferi. Nije naodmet podsetiti na još uvek visok stepen upotrebe psihičkog i fizičkog kažnjavanja u vaspitanju dece u Srbiji. Istraživanje koje je UNICEF sproveo u Srbiji ukazuje da 67% dece trpi neki oblik nasilnog disciplinovanja od strane svojih roditelja. Iako samo 7,2% roditelja izričito smatra da je fizičko kažnjavanje neophodno u vaspitavanju dece, više od jedne trećine roditelja ga upražnjava. Neki koji javno zagovaraju potrebu opstanka disciplinovanja dece od strane roditelja i primenom fizičkih kazni kao načina vaspitanja i potrebe demonstracije moći roditelja prema deci, tvrde da to uopšte nužno ne dovodi do reprodukovanja nasilja u školi i da zlostavljana deca nisu po definiciji oni koji „dele pravdu“ u školskom dvorištu. Dok se to naučno ne dokaže i ilustruje brojkama, verovaću svojim očima i saznanjima o brojnim slučajevima da bahati, autoritarni roditelj, siledžija razvija iste porive u svom detetu, a brižni roditelj koji ima razumevanja za dete i njegove razvojne faze, podstiče isto takvo ponašanje kod svog deteta prema okruženju.

I zato ću uvek na olinjaju poštapalicu o „batini koja je iz raja izašla“, odgovoriti onom o „lepoj reči koja i gvozdena vrata otvara“. Neki su to kasnije modernizovali i preveli kao “nije teško biti fin“. Disciplinovanje u koje se pojedini još kunu, zaustavlja trenutno ponašanje, ali je njegov efekat kratkotrajan.

Moderno društvo, pa i ono sa ratničkom tradicijom, kakvo je naše, treba da protera telesno kažnjavanje dece u svrhu vaspitanja i da Zakonom definiše pozitivno roditeljstvo, da time pomogne i školi kao instituciji koja je ovaj oblik kažnjavanja odavno zakonom zabranila, ali ga, nažalost, uvek uspešno ne sprečava u svojim učionicama, a naročito u hodnicima i dvorištima, jer je škola pogodno mesto za nasilje zbog mnoštva interakcija, pritisaka, kompeticije, stresa, a onda i odsustva volje, motivacije i linije manjeg otpora na strani odgovornih u školi.

Rešenje je govoriti u školi o nenasilju. Škola treba da podržava, a ne da kažnjava. Treba da uključuje, a ne da isključuje, a tome se, nekako najčešće pribegava kada se pojavi problem. Magična reč je „ispisati“ iz škole dete koje ima neki problem, a koji se manifestuje povećanom agresivnošću, remećenjem discipline, izazivanjem vršnjačkih sukoba. Na tu praksu Zaštitnik građana je često nailazio tokom svojih nadzornih poseta školama ukazujući nadležnima da treba ići težim i krivudavim putem i ponuditi takvom detetu podršku. Izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja prorediće ovu praksu jer je za premeštaj deteta iz jedne u drugu školu sada potrebna saglasnost škole u koju bi se dete prepisalo.

Posebno je potrebna podrška nastavnika, odeljenja, vršnjaka i vršnjačkog tima deci u riziku, veliko poverenje i strpljenje, ali i veća participacija dece u riziku u školskim i vanškolskim aktivnostima.

Tada se kao neophodna nameće saradnja obrazovnog sistema sa drugim sistemima, socijalnom zaštitom i zdravstvom. Rezultat takve saradnje trebalo bi da bude Plan podrške konkretnom detetu. Ne smemo izgubiti ni jedno dete.

Tamara Lukšić Orlandić

zamenica Zaštitnika građana

blog comments powered by Disqus