Snežana Živadinović
Od sela do sela...
"Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost
pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost
i dobrota održavaju i čine mogućim i podnošljivim".
Ivo Andrić
Istorija je u svojim knjigama po prvi put zapisala selo Aleksinac davne 1516. godine u „Kruševačkom tefteru” tadašnjem glasilu koji su turski vladari osnovali kao način kontrole plaćanja harača od kojeg su gradili puteve. Aleksinac je ostao selo do kraja 16. veka kada su ga broj žitelja i način života promenili u naselje, a danas je to grad okružen 71 selom. Do većine ovih sela i dalje vode blatnjavi putevi kojima smo u okviru akcije „Od sela do sela“ redom prošli sastajući se sa domaćinima na zapadnoj obali Južne Morave, jedva 200km južno od Beograda.
Skoro dve trećine stanovništva opštine Aleksinac živi od zemljoradnje većinom uzgajajući papriku, ali opština nema Strategiju za razvoj poljoprivrede. Što bi se reklo „znamo gde ćemo, a ne znamo kuda idemo“. Po selima je sve manje škola ali manje i đaka, malo je svadbi, sve su ređe seoske ambulante, a žitelji su sve stariji i nemoćniji. I pored toga seljani iz okoline Aleksinca jedva su dočekali da o merama koje preduzeti kako bi se spasla poljoprivreda i život na selu razgovaraju i predlože rešenja. Oko 700 seljaka s ovog područja potpisalo je peticiju kojom od opštine traži usvajanje Strategije za poljoprivredu kao konkretan plan kuda selo ide i kako.
Mi smo „Društvo za razvoj kreativnosti“ iz Aleksinca. Naša organizacija građanskog društva broji oko 5o članova i svi verujemo u rad, snagu promena i verujemo u ljude. Tražeći bolje za sugrađane i seljake iz aleksinačke opštine, pre svega smo tražili običnog čoveka i njegov život. Jer od čoveka počinje život, a od čoveka na selu i ono što je za život neophodno – hrana.
Baš takvog čoveka nalazili smo u svakom od sela u kojima smo boravili. Miroslava, koji živi u selu Porodin na rubu aleksinačke opštine ispod planine Jastrebac pozvali smo kao predsednika Mesne zajednice. U njegovom selu živi stotinak meštana, a nekada ih je živelo skoro 350. Bez problema je došao, a s njim i dvadesetak domaćina koji su do u kasne večernje sate, pošto su namirili stoku, razgovarali o budućnosti zemljoradnje od koje žive.
Naš program deo je „Inicijative javnog zagovaranja građanskog društva“ i uz finansijsku podršku USAID-a i Instituta za održive zajednice, krenuli smo „od sela do sela“. Sa zanimljivim ljudima podelili muku, ali i predloge kako može da bude bolje. Svi su zainterosavno slušali i diskutovali, trudili se da svoju muku pretoče u rešenja. Znaju brdjani pod Malim Jastrebcom mudro da odgovaraju i da žučno pričaju o uzrocima problem u svom, ali i u ostalim selima. Razumeju da se svuda teško živi, ali ne odustaju od namere da u njihovom kraju bude bolje.
Kad se gosti raziđoše posle sastanka, priča nam Miroslav da živeti u Porodinu znači živeti na ivici opstanka. „Domaćinstva su nam stara, puno je neženja, kuće se same od sebe ruše, nikoga u njima“, plaši se Miroslav da će mu nestati rodno selo. „Imamo svega sedmoro dece u čitavom selu, nema više ko ni u školu da ide“. I nije mu lako.
Nije Strategija za poljoprivredu opštine Aleskinac samo neka gomila papira. U njoj moramo da nađemo odgovore na to što Miroslav ne može više da živi od poljoprivrede i što namerava da proda deo zemlje. Ako uopšte nađe nekoga ko bi da je kupi. U Strategiji mora da piše zašto je Miroslav morao da ode u pečalbu u Austriju gde ima rođake koji su mu pomogli da radi „na crno” kako bi prehranio porodicu. A nije mu se išlo, muka ga naterala.
Sreli smo Miroslava posle nekoliko meseci na sred Porodina, a tek koji dan pošto se vratio s rada u Austriji. Žali se kako je tamo više potrošio nego što je zaradio i da je najviše platio iznajmljivanje stana. Gledamo u ponosnog domaćina iz Porodina, iza njega nekoliko kuća koje je sam pravio, rodna zemlja, njegov kraj – svega ima samo života jedva. Probao je Miroslav i u Aleksincu, radio četiri meseca dok nije propala firma, a njemu ni platu nisu isplatili.
„Vraćam se ja u Porodin pa šta bude – nek bude”, kaže Miroslav nasmejan, spreman da radi i privređuje, spreman da se bori za sebe i svoje selo. Znamo mi da Strategija koju očekujemo da će opština usvojiti neće hraniti Miroslava i njegove zemljake, znamo da Radno telo za poljoprivredu neće da kosi, plasti i bere papriku i paradajz. Međutim, Miroslav i zemljaci nose sobom mnogo jaču poruku od svih strategija – zemlja pripada nama, selo je naše mesto rada i života i moramo svi da se pitamo kako ćemo da živimo.
Miroslav i zemljaci učinili su da ova inicijativa krene korak napred. Učinili su da mi u našoj organizaciji drugačije pogledamo na život. Ali pitanje ostaje, kako svi mi zaista živimo?
Snežana Živadinović
Društvo za razvoj kreativnosti, Aleksinac