Mirjana Mimica Mahlat

Kampanja “Moje dojke su OK” ili kako su žene, konačno, progovorile o sebi

Alone we can do so little; together we can do so much.

(Helen Keller)

Vreme u kome živimo možemo nazvati brzim vremenom, onim koje uporno pokušavamo da sustignemo kako bismo završili sve svoje obaveze, i u toj trci nekako uvek zaboravljamo na sebe. Ovo vreme nam takođe nameće „bjutizam“ koji od nas žena zahteva da budemo mladolike, lepe, atraktivne, bez bora, vitke, časopisi specijalizovani za žene su prepuni saveta kako to i da postignemo. Lepota na prvom mestu! Tek na drugom mestu se nalaze saveti o ishrani kao o prvom preduslovu za dobro zdravlje, a skoro da ne možete pročitati kojim su sve bolestima podložne žene u Srbiji i koje su mere prevencije kako ne bi obolele od tih bolesti. Jedna od bolesti koje se svi plašimo je kancer, teška i u većini slučajeva neizlečiva bolest, od koje boluje ne samo pacijent već čitava njegova porodica.

Došao je i prošao mesec oktobar, mesec koji se u čitavom svetu obeležava kao mesec borbe protiv raka dojke koji po statistikama pogađa svaku osmu ženu u svetu a predviđanja su da će za pet godina svaka šesta žena oboleti od ove bolesti. Skoro kao epidemija.

Nažalost, ovo nije pomenuto u srpskim medijima, ni štampanim, ni elektronskim, ni audiovizuelnim. S tom mišlju da se o ovome ne govori, kao da ovo za žene u Srbiji ne predstavlja opasnost, i da je karcinom dojke izlečiv u 90 odsto slučajeva ako se otkrije na vreme, napisala sam na svom magazinu Tetka (http://tetka.rs/) nekoliko tekstova o prevenciji raka dojke, neophodnosti samopregleda i redovnih pregleda kod lekara. Istovremeno, moja Internet koleginica, Ivana Ćirković, koja takođe ima Internet magazin za žene, Organ vlasti (http://www.organvlasti.com/) je pisala o istoj temi, i tako se rodila ideja da malo koordinišemo svoje tekstove i apelujemo na žene da odlaze na redovne preglede. Naravno, odmah je iskrsao problem kako to uraditi, mi smo kao nacija skloni da ignorišemo stvari i rešavamo ih rečenicom – da ne čuje zlo. Srećom Internet je sredstvo za brzi širenje informacija, i tako smo zatražile savet od Miloja Sekulića, Internet konsultanta, osnivača Internet agencije (www.internetagencija.rs) kako da animiramo žene.

Napravili smo Internet anketu koja je sadržala deset pitanja o karcinomu dojke i koja je puštena u ponoć, i do jutra smo imali odgovore preko sto žena, ali, nažalost, i poražavajuće rezultate. Anketa je pokazala da je samo 38% žena svesno opasnosti od raka dojke, da 22 odsto ne zna ništa o tome, a da su ostale, njih 40 odsto, „nešto čule o tome“. Samopregled dojke za koji je potrebno nekoliko minuta obavlja samo 40,2 odsto žena, a samo 20 odsto odlazi na preglede kod lekara.

Na osnovu ovih rezultata osmišljena je akcija „Moje dojke su OK“. Devojkama i ženama koje bloguju i koje su aktivne na društvenim mrežama smo poslali desetine mejlova iste sadržine, sa molbom da zakažu pregled dojki, a zatim da napišu kako su to doživele, zamolivši ih da svaki tekst ima naslov „Moje dojke su OK“ a da se završava pitanjem – „A tvoje?“ – koje treba svakoj ženi koja pročita tekst da bude podsticaj da i sama ode na pregled. Istovremeno smo zamolili da uz tekst postave i slike svojih grudi, sa blagom strepnjom kako će na ovo reagovati, i početak akcije smo zakazali za 24. oktobar, Međunarodni dan borbe protiv raka dojke.

Za Ivaninim i mojim tekstom, i za tekstom Miloja Sekulića koji je pozvao muškarce da se uključe u akciju, krenula je lavina tekstova žena koje su već obavile preglede, mnogo njih nam je javilo da su zakazale preglede i da će o tome pisati kada ih obave, 24. oktobar je bio jedan izuzetan dan u kome su žene pisale o svojim iskustvima, a srpska blogosfera je bila preplavljena slikama ženskih grudi. Odmah su nam se priključile i Bosanke, Makedonke su najavile svoje učešće, tako da možemo reći da je akcija odmah poprimila regionalni karakter.

Ako biste me pitali kako sam lično to doživela, rekla bih da sam imala osećaj kao da su žene posle dugog ćutanja progovorile, kao da im je ovo bilo potrebno a nisu znale gde mogu to reći i sa kim mogu porazgovarati. Neverovatno je čitati sve te priče pune života a istovremeno je uznemirujuće kad vidite koliko žena ima neki problem sa dojkama, koliko njih strepi, pa smo tako imali i naslove – Nadam se da će moje dojke biti OK; Možda će moje dojke biti OK; kao i koliko žena je imalo slučajeve karcinoma dojke u porodici, koliko njih se nalazi u rizičnoj grupi.

Tok akcije je odmah nametnuo potrebu da sve te priče imammo na jednom mestu i otvorili smo Fejsbuk stranu Moje dojke su OK (http://www.facebook.com/mojedojkesuOK) koja, dok ovo pišem, posle desetak dana ima preko 6 000 članova. Posle nekoliko dana smo podigli i sajt Moje dojke su OK (http://mojedojkesuok.com/) sa idejom da na tom mestu objavljujemo i dalje tekstove žena, ali i edukativne tekstove.

Kada smo krenuli u akciju, krenuli smo sa rečenicom – Ako podstaknemo samo jednu ženu da ode na pregled, uspeli smo. Podstakli smo mnogo njih. Dobili smo desetine i desetine mejlova podrške kao i poruke podrške na Fejsbuku i Twitteru. Nekoliko muškaraca je takođe napisalo tekstove kojima su pokazali da podržavaju svoje, i sve ostale žene, u borbi protiv ove bolesti. Njihovu podršku smatramo veoma važnom, nekada su problemi žena bili samo problemi žena, danas su problemi žena istovremeno problemi i njihovih momaka i muževa, a naravno i celog društva.

Nastavljamo dalje sa akcijom . Novi tekstovi stižu svakodnevno, stižu pitanja, svaki tekst i svako pitanje pokazuju da nismo pogrešili, kao i to da postoji mnogo nedostataka u odnosu medija i države prema ovom problemu, kako su žene izjavile u anketi koju smo sproveli. Između toga da budemo podstrekači prevencije, apelovaćemo da se reše i ti problemi.

Po onoj narodnoj poslovici koja kaže da morate napraviti prvi korak kako biste prešli planinu, mislimo da je ova akcija samo prvi korak ka podizanju svesti o opasnostima od raka dojke, a pokazala je svu snagu društvenih mreža, samim tim što je akcija odmah dobila i medijsku pažnju.

U sredini kakva je naša, u kojoj se na bolest još uvek gleda kao na sramotu, u kojoj su bolesni ljudi na neki način anatemisani a sve zbog nepoznavanja raznih bolesti od kojih mnoge nisu zarazne zbog čega oboleli ljudi gube ono neophodno – podršku, smatramo da je ova akcija i sve žene koje su u njoj učestvovale, učestvuju i učestvovaće, otvorila jedna velika vrata kroz koja su hrabro, sa svojim problemima, iskoračile u javnost. Internet nam je pružio mogućnost da čujemo one nevidljive žene koje svakodnevno srećemo i na koje ne obraćamo pažnju, kao i mogućnost da jedna drugoj pomognemo, ako ničim drugim onda savetom.

Ako samo jednoj ženi pomognemo da bolest otkrije na vreme, ova akcija je uspela.

Do sada je osam žena otišlo na pregled, podstaknuto akcijom, dve su ga zakazale.

Idemo dalje.

Mirjana Mimica