Miloš Maksimović

Moj drug Bane u građanskoj akciji

U svom poslu često srećem ljude koji se zalažu za nešto ili zagovaraju određene stavove, promovišu proizvode ili projekte kojima se bave. Gotovo svi dođu spremni na razgovor. Poneko od njih ima i „puškicu“ ispred sebe, kako ne bi zaboravio da napomene posebno važne momente svog izlaganja, kao što su datumi održavanja ili početak i program manifestacije o kojoj govori. Neki su opušteni a neki stegnuti. Jedni su spremni i „sipaju“ kao iz rukava, a drugi se bore sa rečima i tremom.

Ali, šta je sa onima koji nikad i ne dođu do medija? Sa onima koji ne pridobiju medijsku pažnju ni priliku da o svojoj inicijativi nešto kažu slušaocima/gledaocima/čitaocima...

Svojevremeno me je zadivila inicijativa Krugoline Borup, blogerke B92, i njen projekat „Majka hrabrost“, koji je uspeo da privuče pažnju medija i isprovocira reakciju i tadašnjeg ministra zdravlja. Projekat je podrazumevao centralizovanu prijavu problema, nefunkcionisanja i korupcije u našim bolnicama, na ginekološko-akušerskim odeljenjima. Ne smatram da je bilo lako, ali je tema dotakla širok broj ljudi i nekako „apelovala“ na instinkte u nama jer je, pre svega, bila reč o ljudskim „mladuncima“.

Manje bitne stvari - manje i pažnje. Naši životi su se jako ubrzali i nekako kao da smo oguglali na događanja oko nas. Kako je to nedavno neko lepo rekao – „potrebni su nam jači nadražaji“ jer smo, nažalost, od pojačano senzitiviranih iskustava - malo toga propustili u protekle dve decenije.

Zato me obuzme radost kad se sretnem sa nekom novom idejom i svežom inicijativom.

„Najslađe“ su mi ideje od kojih svi imamo koristi i koje nas približavaju drugim, razvijenijim društvima.

U principu, verujem u moć građanskog aktivizma i pojedinačnu odgovornost svakog od nas. Možda sam naivko, ali mislim da svako od nas ima tu klicu u sebi. Nekima TO spava, a nekima je TO budno i radi.

Ako je „građanski aktivizam osnova opstanka i pokazatelj zrelosti svakog društva“ a njegova izgradnja „zadatak svakog svesnog pojedinca“, onda samo mogu da žalim što izgleda da nismo baš svi na zadatku.

Neki, srećom, jesu. Evo jednog primera.

Odem, pre nekoliko dana, do Crvenog krsta da obiđem svog prijatelja Baneta. Već par godina, gde je Bane - tu je i Šarlo. Za Šarla kažu da je mešavina „džumarice“ i belgijskog ovčara, ali, da vam ga lakše opišem, zamislite velikog nemačkog ovčara, samo žutog. Skroz žutog i blesavog. Uvek se radujem našem novom susretu, skoro isto kao i sam Šarlo. Bane, drug iz klupe, drug iz kafane i drug uopšte – redovno prošeta sa Šarlom do obližnjeg parka i tamo se isćereta sa ostalim vlasnicima pasa i komšijama „kučkarima“. Na putu ka parku i u povratku nazad, oprezno izbegava „minuli rad“drugih kuca i sramotu njihovih vlasnika. Kako mi reče „TO tako stoji do kiše ili se jednostavno raznese obućom po ulici—u međuvremenu se stvaraju nove gomilice i tako ukrug“.

Preduzetni Bane se odlučio na akciju. Seo za računar, dizajnirao, odštampao i plastificirao znak upozorenja i okačio ga po stablima i zidovima.

„Poštovani sugrađani, ulica  nije WC za vašeg psa. Molimo vas da pokupite za vašim ljubimcem kako bismo svi živeli u civilizovanim i higijenskim uslovima, hvala“

Pitao sam ga da li misli da će nešto uspeti da promeni. Nije siguran, ali je spreman na dugotrajnu i iscrpnu borbu. „Makar ova ulica da postane čista!“. Nije on to rekao iz sebičnih razloga. Naprotiv. Sigurno misli globalno, a deluje lokalno. Upravo u tome se ogleda njegovo shvatanje sopstvenog mesta u mikro-kosmosu Beograda.

Oh, surovi realizam! Da, gradski oci su po parkovima postavili posebne kantice za odlaganje ovog otpada, i, da - te kantice imaju držače u kojima se nalaze najlon kesice/rukavice kako bi vlasnik mogao da počisti za svojim psom. Hajd' što nestaju kesice (jer – što je džabe i Bogu je drago), nego što imam utisak da se količina otpada povećava!

Iskreno želim da mu se akcija „primi“, naraste kao kvasac i prelije se iz njegove ulice na ceo kraj i ceo Beograd.

Čak bi mogla (eto ideje1), da se prenosi i širi dalje kao akcija „bahatoparkiram.com“.

I to je jedan uspešan primer aktivizma zarad opšteg dobra.

Mladi ljudi su se okupili oko sjajne ideje prevaspitavanja bahatih vozača na tako kreativan i svima prijemčiv način.

Gospodin Bahatić se parkira kako ne treba, a ti mu zalepiš nalepnicu bahatoparkiram.com i slikaš mu vozilo, pa – hop na internet!

Malo ćemo da modifikujemo...kada vidite kucu koja se „oslobađa“, a vlasnik ne pokupi, a vi priđite, pomazite kucu po glavi a vlasnika prijateljski potapšite po ramenu. Tom prilikom mu, zapravo, lepite nalepnicu na leđa.

Lagano.

Na njoj piše: „kucajekakilaalijanisampokupiojermenijebrigaibašsamnekulturan.rs“.

Ko dlanom o dlan! „Bravo, lafe!“ ili „Bravo, lave!“, zavisi od kraja u kome se nalazite, a nalepnica na leđima! Statistika kaže da danas u Srbiji postoji 3,5 miliona Facebook naloga - vi malo potapšite vlasnika, fotografišite, tobož’ „sa kucom, za fejs!“ i „okačite“ ga na „plavi stub srama“. Joj, kad krenu „lajkovi“ i komentari! Ne bi me začudilo da počne i za sobom da skuplja...

Nego da vas pitam, imate li kucu?

Miloš Maksimović, novinar i voditelj B92

blog comments powered by Disqus