Miloje Sekulić
Dopisnici sa društvenih mreža
"RAT: Karleuša napala Cecu na Tviteru!", "Svađa Biljane Srbljanović i Jelene Trivan na Tviteru", "Čanak najpopularniji na Tviteru"… Sigurno ste zapazili ovakve i slične naslove poslednjih meseci u štampi, posebno u onoj "vrste tabloidna" kako bi to slikovito rekao @bratpantela. Ako ovome dodamo podatak da u nekoliko dnevnih novina postoje redovne rublike u kojima se prenose sveži tvitovi i fejsbuk statusi poznatih ličnosti, što stranih što domaćih "vrste sport & estrada i u ovo predizborno vreme pojačanih politikom", dolazimo do zaključka da je u redakcijama dnevnih novina ustanovljeno radno mesto "dopisnik sa društvenih mreža". Možda ovo nije full time novinarska obaveza nego se zahvaljujući tehnologijama pretrage i praćenja radi usput a možda posao praćenja šta na društvenim mrežama imaju o sebi i svetu oko sebe reći oni za koje se u redakcijama smatra da su javnosti zanimljivi rade osobe i inače zadužene da brinu o njihovim nalozima na njima, tek činjenica je da šta je neko "rekao na društvenoj mreži" postaje vest.
Vremena se menjaju. Nekada se snaga medija merila tzv. "dopisničkom mrežom" tj. brojem i dobrim rasporedom saradnika iz unutrašnjosti zemlje ali i iz inostranstva. Malo stariji, u koje i sam spadam, sećaju se ekskluzivnih uključivanja u program dopisnika Televizije Beograd iz Njujorka, Tokija ili Moskve. U današnje vreme krize ne mogu da zamislim takav luksuz, mada me obzirom na u najmanju ruku neobične, ali na žalost i vrlo gledane, sadržaje čije se pravljenje plaća iz budžeta to i ne bi čudilo. No da se vratimo na temu. U godini 2012. postavlja se zaista racionalno pitanje ima li smisla širiti dopisničku mrežu kad će sva prilika da u svakom mestu Srbije, regiona a o širem okruženju da i ne govorimo postoji bar jedan tviteras koji može brzo i sa lica mesta u 140 karaktera (a danas i nismo spremni da čitamo više) isporučiti informaciju. Naravno da je tu večito pitanje oko toga jesu li tviteraši i blogeri novinari najbolje opisano legendarnom Zozinom doskočicom "Ako je tvit vest i ako neko tvitne da je evro pao na 70 dinara hoćete li mi ga prodati po toj ceni?"(citat po sećanju). Bilo je dosta priče na ovu temu jesenas a i par okruglih stolova i nekako su svi ostali u svojim busijama. Kao pola PR, pola novinar, pola bloger i tviteraš... J mišljenja sam da kredibilan blog može da bude izvor informacija, da se ponekom tviterašu može verovati i da ovu tehnologiju treba inkorporirati u medijske sajtove. Dodajmo ovom pregledu dešavanja na medijskoj sceni u čijim osnovama leži razvoj tehnologije i porast popularnosti društvenih mreža još dve činjenice. Nikada nije bilo lakše pokrenuti lokalni medij koji može da ima i regionalni značaj a malo napora i mnogu više volje i druželjubivosti, posebno na društvenim mrežama, može ga učiniti poznatim. Druga i zadnja u ovom pregledu, ali verovatno i najvažnija činjenica je da kao pečurke posle kiše niču mediji koji nemaju offline izdanja (Trojka, Tračara, Moodiranje, Wanabee magazin) i da smo na pragu da jedan takav info-zabavni portal uskoro počne ozbiljno da duva za vrat do nedavno neprikosnovenim medijskim sajtovima iza čijih leđa stoje ozbiljna offline izdanja.
Šta sve navedeno znači za čitaoca ISC bloga, dakle vrlo verovatno osobu koja je aktivista ili je u NVO sektoru? Za početak tvit može da bude vest. Dobro de, ne baš svaki tvit i ne sa bilo čijeg naloga da je došao. Jedan je "uticajni tviteraš" Kiza i dugo je vremena proteklo dok je izgradio svoju poznatost u internet zajednici i vidljivost u medijima. Davno je bilo kada je pokrenuo NVO Centar za razvoj interneta pa danas može da pokrene akcije kao što je podsećanje građana na obavezu čišćenja snega #lopataUp. Pojavivši se i boraveći u virtuelnoj sferi možete i vi relativno brzo i uz malo truda i veštine u komunikaciji da skrenete pažnju na to što radite i da koristeći prečicu koju vam društveni mediji omogućavaju obezbedite sebi prostor u medijima. Primeri su brojni. U danu kada je preuzet Društveni centar na Tviteru se u diskusiji o tome došlo na ideju da se pokrene peticija. Ona je postavljena na sajt koji služi u tu svrhu, informaciju o tome objavio je aktivistički blog-portal i ubrzo je u formi vesti našla svoje mesto na sajtovima medija. Blogerski projekat „Moje dojke su OK" zahtevniji je za angažovanje jer podrazumeva sajt, Fejsbuk fan stranicu, prisustvo na Tviteru i kombinaciju online sa offline aktivnostima kao što je okupljanje Tviteraša ali i događaj većeg obima pa je i prisustvo u medijima značajnije. Uz desetine blogova i online magazina o akciji su pisali Press, 24 sata (gde je dospeo i na naslovnu stranu), BiF a učesnice su gostovale u programima Prve i Happy televizija. Podsećam vas da je sve ovo postignuto bez klasičnih PR alata kao što su saopštenje za medije, organizacija konferencija za novinare i sličnih.
Miloje Sekulić, internet i poslovni konsultant