Miljenko Dereta

Organizacije civilnog društva i kriza

"Šta svetska i srpska ekonomska kriza znače za rad organizacija civilnog društva?" pitanje je koje se ne postavlja ni dovoljno glasno ni dovoljno često. Osim što me ta tišina iznenađuje mislim da treba da bude i razlog za ozbiljnu zabrinutost.

Kriza ne posustaje. Naprotiv, produbljuje se i pred države postavlja sve brojnije probleme koje one više ne mogu uspešno da rešavaju. Posebno ne same bez učešća organizacija civilnog društva (OCD) i svih građana i građanki. Nedavno je jedan moj sagovornik pokazao dubinu svog nerazumevanja prirode i razloga postojanja OCD konstatacijom "Ova kriza je odlična za vas! Imaćete mnogo više posla". Tužno i uvredljivo.

Razlozi za formiranje, postojanje i delovanje OCD su razvoj društva i boljitak kvaliteta života građana i građanki. OCD se ne raduju "većim zahtevima tržišta", recimo povećanju siromaštva a samim tim i broja ljudi kojima su razne vrste pomoći i podrške potrebne. Štaviše, za razliku od površnog poređenja sa poslovnim sektorom, OCD su se našle u paradoksalnoj situaciji da potrebe "korisnika" rastu, a istovremeno se izvori sredstava za njihov rad vidljivo i kontinuirano smanjuju. Dakle, više posla i rada sa manje para.

Pritom su OCD kao deo društva i države takođe zahvaćene krizom i to ne samo ekonomskom. Izazovi su mnogobrojni i veoma složeni. Prvi je već pomenuto smanjenje sredstava koje je vidljivo kod svih donatora, od države, preko stranih razvojnih agencija do privatnih fondacija. Veoma je važna ali i nedovoljno promišljena i promena prioriteta tj. oblasti koje se finansiraju. U prvi plan su opravdano došla socijalna pitanja, zapošljavanje, preduzetništvo i sl. ali su pri tom ljudska prava, demokratija, nasilje i obrazovanje neopravdano svedeni na minimum. Ravnoteža se mogla postići kroz konsultacije donatora i OCD ali one su izostale krivicom obe strane.

Porasla su očekivanja od OCD i od strane građana i građanki i od lokalne i centralne vlasti. Pri tom mislim da OCD u ovom trenutku nemaju neophodni kapacitet da na kvalitetan način ispune ta očekivanja. Da bi se taj kvalitet postigao potrebno je sprovesti široku akciju motivacije i mobilizacije svih onih koji žele da se uključe i istovremenu koordinaciju, umrežavanje i podizanje kapaciteta postojećih OCD. Osposobljavanje ljudi za uspešan rad u OCD je korak koji mora da prethodi započinjanju projekata i mi u Srbiji imamo ljude kvalifikovane za sprovođenje uspešne obuke. Ali, to košta, a koliko znam, kao tema se ne nalazi u programima ni jednog donatora.

Dobra vest je da u svemu ovome naša država, bar formalno, pokazuje želju da uredi svoje odnose sa OCD kao i da u izvesnoj meri reguliše povoljniju poresku politiku prema OCD i onima koji su spremni da u njih ulažu. Mi, sa svoje strane treba da nastavimo pritisak na državu da institucionalizacija odnosa što pre i što bolje profunkcioniše. Kažem MI jer taj proces OCD mogu uspešno da sprovedu samo ako svako od nas pojedinačno shvati da smo istovremeno i deo jednog sektora koji osim zajedničkih vrednosti ima i zajedničke interese. Solidarnost koju pokazujemo prema ugroženima treba da bude osnov i naše međusobne saradnje.

Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa